Заборављени

МИЛАН ПИРОЋАНАЦ (1837–1897), ПРАВНИК И ПОЛИТИЧАР, ЈЕДАН ОД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ СРПСКИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XIX ВЕКА
Изазови модерног конзервативизма
На свет је дошао као Недељковић, али је у току школовања променио презиме. Права је студирао у Београду, Паризу, Хајделбергу. Био је главни идеолог младоконзервативаца окупљених око листа „Видело”, оснивач и лидер Српске напредне странке, министар спољних послова, председник владе. Бриљантно је заступао краљицу Наталију у бракоразводној парници и дотерао краља до дувара. У његовој кући у Београду, у Француској 7, деценијама већ је седиште Удружења књижевника Србије

Пише: Владимир Анђелковић

Рођен је у Јагодини 1837. Отац Стеван Недељковића, пореклом из ПиротаПирота, био је истакнути учесник Првог и Другог српског устанка и срески начелник у Књажевцу. Мајка Милица, из Јагодинског округа, у првом браку била је удата за војводу Павла Цукића. Таквог порекла, Милан Пироћанац је направио једну од најуспешнијих каријера у државној служби Краљевине Србије. Основну школу је похађао у Јагодини, гимназију у КрагујевцуКрагујевцу и Београду, а права студирао на београдскомЛицеју Лицеју (1854-1856). Студије је наставио у Паризу 1856, где је и дипломирао1860 1860. Наредну годину провео је у ХајделбергуХајделбергу.
На наговор Илије Гарашанина, запослио се у Министарству спољних послова, где је, захваљујући својим личним квалитетима, врло брзо постао начелник. Једно време је био и председник суда Рудничког округа, а од 1872, када је постао адвокат, био је, према општеважећем мишљењу, један од најбољих српских правника. Министар иностраних дела је постао 20. новембра 1874. у влади Јована Мариновића.
После пада либералног кабинета Јована Ристића, 21. октобра 1880. образовао је једну од најуспешнијих српских влада друге половине XIX века. Он је био председник, Чедомиљ Мијатовић министар иностраних дела, Милутин Гарашанин (други човек странке и најбољи говорник међу напредњацима) министар унутрашњих дела, док је Министарство просвете поверио Стојану Новаковићу, будућем трећем председнику у историји Напредњачке странке...
Ову владу, састављену од младих конзервативаца окупљених око листа Видело, дискретно су у скупштини подржавали радикали. Иако млади, сви четрдесетогодишњаци, ови нови конзервативци су већ били добро познати као даровити и образовани људи из бољих српских кућа. За само три године, колико је трајала ова можда најреформскија српска влада у XIX веку, спроведен је широк програм модернизације и донет сет закона који ће темељно изменити српско друштво (закони о штампи и зборовима, Закон о судијама, Закон о школству, закони о војсци и Народној банци, сет закона којима је утемељен нов порески систем).
Под Пироћанчевим вођством склопљена је чувена тајна конвенција са Аустријом и потписан релативно повољан трговински уговор са овом тадашњом силом, Србија је постала Краљевина, започета је изградња железнице кроз Србију...
Све ове реформе ипак нису биле довољне да напредњаци добију и поверење народа. На првим следећим изборима, изнуђеним од стране радикала и одржаним 7. септембра 1883, владајућа странка је претрпела пораз. Пироћанчева влада је 21. септембра1883 поднела оставку. Краљ Милан није дао власт радикалима који су победили на изборима, већ је вештим маневром на место председника владе поставио оштрог политичара Николу Христића. Требало је да он спроведе нови Закон о стајаћој војсци, што је довело до Тимочке буне, затим и сламања радикалског покрета. После смиривања ситуације у Србији, краљ је већ у фебруару 1884. поверио мандат Милутину Гарашанину, другом лидеру Напредне странке.

ИЗНАД ПРОСТАЧКЕ ДЕМАГОГИЈЕ

Пироћанац је био демократа и конзервативац по убеђењу, присталица строге законитости и оштар противник демагогије ширене у скупштини. Од свих младоконзервативаца који ће формирати Напредну странку и владати Србијом у осамдесетим годинама XIX века, због свог изванредног правног знања био је најмоћнији. Покренуо је лист Шумадија. „Умовао је о политици врло логично” и непрекидно критиковао либерала Ристића. Висок, кракат, личио је, како га описује Јовановић, на жирафу са мршавом главом угледног професора. Био је „невероватно сујетан” и „осетљив као жена”, али, како истиче Дворниковић, и оштар као сабља, плаховит и непомирљив као противник. Била је то лоша особина за државника, али сјајна за улогу адвоката. То ће, на опште одушевљење публике, Милан Пироћанац демонстрирати на суду, заступајући краљицу Наталију у спору око развода са краљем Миланом.
Уз све то, био је „најчистији тип интелектуалца обреновићевског доба: образован, демократа, либерално-конзервативних схватања, непоткупљив у принципијелним стварима, отворено супротстављен аутократизму краља Милана, али и елитиста у критици примитивизма у окружењу. Већина савременика сматрала је Пироћанца оштроумним мислиоцем, али (попут Слободана Јовановића) неуспешним државником, јер се „разишао и са краљем Миланом и са народом, који се, у тренутку када су се реформе друштва захуктале, окренуо радикалима”.
Данашњи историчари сматрају да је Пироћанац био један од бољих председника владе у Србији у XIX веку. Уз све ово, био је и харизматични шеф Српске напредне странке у периоду од 1880. до 1886. године и њен први идеолог, који је вешто лавирао између „наглашеног либерализма и умереног конзервативизма”.
Из политике се повукао када на Главном одбору странке није прошао његов предлог да се направи напредњачко-либерална коалиција и тиме обори влада његовог страначког колеге и другог председника странке Милутина Гарашанина.
Написао је и неколико књига из историографије. Највредније су Кнез Михаило и заједничка радња балканских народа (1895), Балкански полуострв (1889) и обимна студија Међународни положај Србије (1892). Поводом ове последње, Слободан Јовановић је писао да је Пироћанчева „расправа хладна, оштроумна и не много реална”, да потпуно открива човека који се „логичношћу свог резоновања толико заноси да му изгледа немогућно да се историјски догађаји развијају друкчије, а не у оном правцу који је он изрезоновао. Све те особине које Пироћанац показује у својој расправи могу бити врло драгоцене, али не и на пољу практичне политике”.
Пироћанац је написао и три историјски интересантна полемичка памфлета против либерала Јована Ристића, које је данас, због измењеног контекста, тешко разумети.

МРЕЖА ЗАМКИ ЗА КРАЉА

Изван политике, своје тренутке славе Пироћанац је доживео као адвокат краљице Наталије, коју је бриљантно заступао у њеној бракоразводној парници са краљем Миланом. Пошто је Наталија почела да „ускраћује брачна задовољства” краљу Милану, јер је сазнала да је супруг вара, Милан је решио да се разведе од прелепе краљице и да се ожени, тврде неки историчари, обичном и уз то ружњикавом грађанком Артемизом Христић. Тако су почеле озбиљне породичне чарке. Али врхунац сукоба краљевског брачног пара одиграо се, како у својим сјајним мемоарима пише Аврам Петровић, у луксузном летњиковцу у Бијарицу, на француској обали Атлантског океана, одмах после тога и у Немачкој, у Визбадену. Генерал Коста Протић покушао је тада да на силу, уз помоћ Бизмаркове полиције, отме малолетног Милановог и Наталијиног сина Александра и доведе га у Београд, истовремено саопштавајући краљици да се више не сме враћати у Србију.
Након овог инцидента, краљ Милан је почео да кује план како да се разведе од краљице Наталије (разводи краљевских бракова у то време нису били нимало једноставни). Тако је краљ Милан одлучио, помало неопрезно и свакако исхитрено, да поднесе тужбу за развод брака Конзистерију, духовном црквеном суду, који је био надлежан за ову врсту бракоразводних парница.
А онда је на сцену ступио Милан Пироћанац као Наталијин адвокат. Љут на Милана, јер га је иначе безобзирни краљ неколико пута изиграо (како тврди Слободан Јовановић), Пироћанац је заблистао на свом правном терену, којим је суверено владао. Смислио је тактику којом ће краља увући у прави лавиринт формалних бракоразводних зачкољица и натерати га да одустане од развода, допуштајући Наталији, коју је народ необично волео због њене проруске и великосрпске оријентације, да се врати у Србију.
Увидевши да се упетљао у све правне замке које је му поставио Пироћанац, Милан је, под слабашним изговором, затражио да се парница прекине на три месеца. Српска и европска јавност пратиле су ово суђење с нескривеним уживањем и навијањем за краљицу Наталију. Хроничари тврде да је краљ Милан је ишао тада по Београду и јавно причао да се „због попова и калуђера” не може развести и „отерати од себе једну жену која му је мрска”. На крају, већ потпуно очајан, краљ је морао да прибегне „нередовном путу” и да уз помоћ министра просвете изврши притисак на митрополита Теодосија, „слабог и неотпорног старца пречанског порекла”. Немајући куд, митрополит је својим благословом раскинуо овај брак, и то на основу канонске изреке која гласи да је „све оно што је свезано на земљи свезано и на небесима”, одакле је извео да је „све оно што је разрешено на земљи разрешено и на небесима”.
Сутрадан су све новине објавиле да је брак између краља Милана и краљице Наталије раскинут. Али то није био крај овог, гледано из чисто правног угла, занимљивог спора. Одлука митрополита је била брзо поништена, брак тада није био разведен. У наредним годинама доконо српско грађанство наставило је да се забавља правним смицалицама врсног адвоката Милана Пироћанца.
Милан Пироћанац и више пута касније прочуће се у српској јавности.
После неуспеха у рату против Бугарске, Милутин Гарашанин дао је 31. марта 1887. оставку, неславно окончавши свој други мандат и владавину Напредне странке. Власт у земљи су преузели либерали и умерени радикали. Њихово победничко славље убрзо се претворило у обрачун са политичким неистомишљеницима, што је, различитим интензитетом, трајало све до 1889. А почело је управо каменовањем куће Милана Пироћанца у Француској број 7.
За Милана Пироћанца се везује и велика афера која је избила када је откривено да је приликом склапања уговора за изградњу железнице кроз Србију дошло подмићивања краља Милана и напредњачких министара.
Остављен од свих партијских другова и помало заборављен, Милан Пироћанац је умро у Београду 1897. Сахрањен је у великој породичној гробници на Новом гробљу.

***

Кућа
Породичну спратну кућу Милана (Недељковића) Пироћанца у Француској улици бр. 7 у Београду, где је данас смештено Удружење књижевника Србије, судећи по начину композиције основних волумена, детаљима и начину обраде, највероватније је пројектовао архитекта Јован Илкић.
У другој половини XX века, као дом српских писаца, ово здање постало је симбол слободоумности, интелектуалне храбрости, великих идеја и борбе против оба планетарна тоталитаризма, и источног и западног.

***

Вартоломејске ноћи
Друга влада Милутина Гарашанина поднела је оставку 31. марта 1887, након пораза у рату против Бугарске, чиме је окончано раздобље напредњачке власти. Уследиће жестоки политички обрачуни, који су започети управо каменовањем београдске куће Милана Пироћанца у Француској 7. У експлозији дуго акумулираног гнева и у правом хаосу, убијено је 377 напредњака, 50 кућа је у потпуности спаљено, расељена су читава села и више од 60 виђених политичара, међу којима и лидери странке Чедомиљ Мијатовић и Милутин Гарашанин, били су принуђени да се иселе из земље и оду у добровољно изгнанство!
Све ове свирепе злочине забележио је напредњачки лист Видело, а Милан Пироћанац је у свом дневнику детаљно описао најдрастичније случајеве.

***

Афера
Била је то заиста велика корупционашка афера, у коју су били умешани сам краљ Милан Обреновић, напредњачки министри, па и сам Милан Пироћанац. Откривено је, наиме, да је приликом склапања уговора за изградњу железнице кроз Србију дошло до подмићивана. Радикали су десетак година, док железница није била исплаћена, стално на скупштинским заседањима покретали расправу о примању мита. Чак је и Лаза Костић, у шаљивом либералском листу Брка, алегоријски писао о томе како је Јуда превише јефтино продао Христа, што је оновремена публика схватала као јасну алузију на корупцију у врху власти.